Edin Sa­la­ha­re­vić ro­đe­ni Vla­sen­ča­nin, ne­ka­daš­nji ko­šar­kaš Bo­ksi­ta iz Vla­se­ni­ce

i Slo­bo­de Di­ta, te omla­din­ski re­pre­zen­ta­ti­vac biv­še Ju­go­sla­vi­je, ni­je znao da će ga 1992. za­de­si­ti rat, te je pri­je odlas­ka u Beo­grad na pri­pre­me ko­šar­ka­ške re­pre­zen­ta­ci­je ex-Ju­go­sla­vi­je, do­šao u Vla­se­ni­cu na ne­ko­li­ko da­na odmo­ra. Me­đu­tim, 21. apri­la, u Vla­se­ni­cu su ušle sna­ge agre­sor­skog "No­vo­sad­skog kor­pu­sa", do­bro­vo­ljci i pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je...

Za ne­kih mje­sec da­na na­pu­nit će se 18 go­di­na ka­ko je uga­šen ži­vot, u to vri­je­me je­dnog od naj­per­spe­kti­vni­jih mla­dih igra­ča na pros­to­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je.

Edi­nov brat Ne­dim ko­ji da­nas ži­vi sa maj­kom u Tu­zli, vi­dno po­ter­sen pri­sje­tio se ra­nih da­na i za­dnjeg su­sre­ta sa bra­tom.

- Bi­li smo u ku­ćnom pri­tvo­ru za­je­dno od 21. apri­la do 13. sep­tem­bra, uz stal­na mal­tre­ti­ra­nja od stra­ne na­zo­vi ih ko­mši­ja­ma. Edin je 13. sep­tem­bra sa ocem pre­ba­čen zlo­gla­sni lo­gor "Su­ši­ca"... Bio je do­bar čo­vjek. Ni­je mrzio lju­de, bez ob­zi­ra ko­je su vje­roi­spo­vi­ojes­ti bi­li. Za nje­go­vu smrt izme­đu os­ta­lih kriv je Bra­ni­slav Dra­ku­lić, pred­sje­dnik Su­da u Val­se­ni­ci ko­ji je una­toč na­po­ri­ma lju­di iz KS Ju­go­sla­vi­je, ko­ji su po­ku­ša­va­li da spa­se mo­ga bra­ta, go­vo­rio da moj brat «iri­ti­ra Srbe».

Edin je bio ju­ni­or­ski prvak Ju­go­sla­vi­je sa Slo­bo­da Di­tom iz Tu­zle u se­zo­ni '91./'92. Bio je je­dna od naj­bo­ljih igra­ča ju­ni­or­skog prven­stva uz Da­mi­ra Mu­la­ome­ro­vi­ća. Imao je broj­ne po­nu­de ve­li­kih klu­bo­va biv­še Ju­go­sla­vi­je, ali zbog zli­ko­va­ca nje­gi­ova ka­ri­je­ra se pre­ra­no za­vrši­la - ka­že Ne­dim i do­da­je:

- Pre­drag Bas­tah, kao re­zer­vni po­li­ca­jac Sta­ni­ce ja­vne bez­bje­dnos­ti Vla­se­ni­ca još je je­dan kri­vac za smrt mo­ga brat. On je hva­la Bo­gu osu­đen na 22 go­di­ne ro­bi­je. Mi­ćo Kra­lje­vić, po­sla­nik SNSD-a u Na­ro­dnoj skup­šti­ni RS-a, na­ža­lost još uvi­jek je na slo­bo­di. On je Do­di­ko­va pro­du­že­na ru­ka. Go­spo­da­ri ži­vo­tom Vla­se­ni­ča­na, ali do­ći će i nje­mu kraj. Edin je mu­čen na ku­ka­vi­čki i po­dmu­kli na­čin. Te­ško mi je o to­me go­vo­ri­ti. Vi­še bi vo­lio da je ubi­jen met­kom. Bi­lo bi mi la­kše. Naj­te­ži dan u mom ži­vo­tu os­tat će 12. april 1992. go­di­ne - ka­zao je Ne­dim za «San Sport».

Ne­dim nam je na kra­ju raz­go­vo­ra ka­zao ka­ko bi se us­ko­ro u Tu­zli mo­gao ora­ga­ni­zo­va­ti tur­nir u znak sje­ća­nja na nje­go­vog bra­ta ko­ji će pos­ta­ti tra­di­ci­ona­lan, a spre­mni su se oda­zva­ti i ne­ki klu­bo­vi i Srbi­je.

M.D.

Tra­ga za ocem

- Lju­di svih na­ci­ja do­šli su mu oda­ti po­čast 25. apri­la 2009. god. ka­da su nje­go­vi pos­mrtni os­ta­ci uko­pa­ni. Naš Edin je za­us­tav­ljen na pu­tu sim­bo­la evrop­ske i svjet­ske ko­šar­ke a što je naj­go­re, na tom pu­tu je za­us­tav­ljen od stra­ne svo­jih "ko­mši­ja"i "pri­ja­te­lja" ko­ji su mu­čki ubi­li i os­ta­vi­li vje­čnu ra­nu na mom srcu mo­je maj­ke Na­ža­lost, još uvi­jek ni­sam pro­na­šao pos­mrtne os­tat­ke od oca - is­ta­kao je Ne­dim.